Владан (Василије, Васа) Арсенијевић
Владан Арсенијевић (Делиблато, 22. јануар 1848 – (Горњи) Карловац, 14. новембар 1900) је био професор природних наука, новинар, етнолог, фолклориста, српски добротвор и преводилац. Када је напунио 20 година старости, априла 1868, своје крштено име Василије из непознатих разлога мења у Владан.
Родио се 1848. године у Делиблату у време Мађарске буне у породици свештеника Петра родом из Орловата и мајке Јулијане. Гимназију је завршио у Новом Саду. У Пешти је студирао природне науке са жељом да постане апотекар. Током 1871-1875. године радио је као професор реалке у Новом Саду. Заједно са Пантом Поповићем од 1871. до 1874. године у Новом Саду издаје новине „Глас Народа: лист за народне ствари, привреду, промет, занат, трговину, поуку и забаву“. После бављења новинарским послом, 1876. године постаје наставник учитељске школе у (Горњем) Карловцу, где остаје до своје смрти новембра 1900. године.
Као рођени Банаћанин, говорио је и писао „источним српским дијалектом“. У (Горњем) Карловцу слушајући како говоре Срби граничари заволео је тај „јужни српски дијалекат“, тако да га је до краја живота користио у школи и у приватном животу.
Као познавалац и љубитељ српског језика сакупио је на картицама око 50.000 српских речи за „Речник Југословенске академије“, које је касније оставио у аманет Српској Краљевској академији у Београду. Своју библиотеку од око 20.000 књига поклонио је Матици српској, Новосадској гимназији и Учитељској Српској школи у Карловцу.
Са руског језика превео је дела Ивана Сегејевича Тургењева: „Очеви и деца“, 1869. године, „Руђин“, 1872. године и „Дневник залишна (сувишна) човека“, (постоје и другачији преводи) 1883. године.
Љубомир Бошков.